BOLAN, JA SAM TEBE UBIO? MA, KAKO SI ME UBIO KAD VIDIŠ DA SAM ŽIV? Bošnjak Daut i Srbin Dane u Srebrenici bili na zaraćenim stranama, a onda su se 14 godina kasnije slučajno sreli u kafani…

Oktobar 1992, rat u BiH. Susreću se dva vojnika. Bošnjak Daut je brži i “ubija” Srbina Daneta. 14 godina kasnije Daut u kafiću prepoznaje Daneta i kaže: “Ja sam tebe ubio!”, na šta mu Dane odgovara: “Kako si me ubio, kada vidiš da sam živ”?

 

 

Daut Tihić, bivši vojnik ARBiH, seća se tih teških dana na ratnoj liniji kod Srebrenice, na brdovitom delu Skelana gde su se vodile žestoke borbe.

 

 

“Pogledao sam dole i na vazdušnoj razdaljini od jedno 100-150 metara video da su se Srbi već rasporedili. Tu je pored bio neki putić kojim se ulazi u šumu, sa leve strane je bio dalekovod. Polako, sasvim normalno, vodiš računa o sebi, kad sam na 5 metara od sebe odjednom video čoveka kako ustaje i okreće se prema meni. Metak mi je bio u cevi, ispalio sam jedan rafal, drugi rafal, on je pao na leđa. Prošao sam pored njega, čini mi se da mu je puška ležala sa leve strane i rekoh, uzeću mu pušku kad se vratim, oružje nam je bilo problem. Vraćam se, a ono nema ni čoveka ni puške”, kroz osmeh se seća Daut.

 

Svoju verziju istog događaja ima i Dane Vasić, bivši vojnik Vojske RS.

 

“Prebacio sam pušku u desnu ruku, sagnuo se i preko nišana gledam čoveka kako trči, nosi pušku u ruci, daleko, možda nekih 300 metara od mene. Ali onda se okrećem i primećujem čoveka na 4-5 metara od mene. U tom okretu gledam u njega i u deliću sekunde mi tutnje misli kroz glavu – mora da je moj, ali kako je moj kad je drugačija uniforma, nema šlem na glavi kao što smo mi morali da imamo? I kako mozak razmišlja, ruke polako kreću da dižu pušku. Video sam kako mu puška vibrira u ruci i nešto me je ponelo, nisam osetio ni udarce, ništa. U sledećem trenutku, a nisam svestan koliko je on trajao, meni neko govori: “Dane, Dane, Dane, jesi živ?!” A ja kažem: “Što ne bih bio, dobro sam.” Osetio sam bol u predelu stomaka, stavio ruku i pogledam, a pancir mi sav izrešetan, puška se raspala. Neverovatno je kad te čovek upuca sa 3-4 metra, izrešeta te kao sito, a ti ostaneš živ. To je nešto što se ne dešava”, priča Dane.

 

Pod drugačijim okolnostima sreli su se 14 godina kasnije, a ovoga puta nisu se gledali preko nišana, već preko kafanskih stolova. Daut je prepoznao čoveka kojeg je, kako je mislio, ubio.

 

 

“Sedeo sam s nekim jaranom i ulazi neki čovek. I ja nesvesno kažem: “Ja sam ovog čoveka ubio!” A moj jaran Stamenko se smeje i kaže: “Pa ti si lud. Da si ga ubio, ne bi bio čovek ovde”, seća se Daut za Radio Slobodna Evropa.

 

Dane, pak, kaže da mu je pažnju u kafani skrenuo neki čovek koji je neprestano gledao u njega.

 

 

“Ulazim u kafanu, navikao sam da svako drugo, treće jutro tu popijem kafu, prilazim stolu da sednem i vidim gleda me neki čovek, okreće se za mnom, zapamtio sam mu facu. I još se mislim šta me ovaj ovako gleda, kao da sam pao s Marsa. Vidim i da komentariše nešto, ali ga ne čujem, kad odjednom kaže on meni:”Ja sam tebe ubio.” Ja mu kažem: “Kako si me ubio kad sam živ?” To mi je bila prva reakcija”, objašnjava on.

 

Taj susret je od ratnih neprijatelja napravio nerazdvojne prijatelje. Uz svakodnevne kafe rodila se ideja i o zajedničkom biznisu, ali nažalost uz brojne poteškoće iz okruženja.

 

“Ona borba iz 1992. godine se nastavila, samo što sada on ratuje sa svojima, a ja sa svojima”, zaključio je Dane.

 

(Kurir.rs/

(781)

BOLAN, JA SAM TEBE UBIO? MA, KAKO SI ME UBIO KAD VIDIŠ DA SAM ŽIV? Bošnjak Daut i Srbin Dane u Srebrenici bili na zaraćenim stranama, a onda su se 14 godina kasnije slučajno sreli u kafani…

| Da se ne zaboravi, Slider |
About The Author
-